Kolačić crk'o

Moj dragi Forčn kuki se pokvario  / zaglavio i ne radi.

Izvinjavam se svim vernim kuki-čitačima. Uskooro ću ga reinstalirati pa će vam fortune ponovo biti na dohvat ruke - na klikometar :).

Love Will Tear Us Apart

...jer ona nas je i spojila.

Tako kaže Sloba, a ja ga rado i često citiram.

Ima tako ljudi fenomenalnih. Sa malo reči puno kažu. Duplo troduplo. Sjajno.

Joy Division iii Love will tear us apart. Pesma koja me podseća na film Donnie Darko.

Jedan od mojih omiiiljenih filmova. Najomiljenijih filmova svih vremena.

Specijalan osećaj i specijalna muzika.

Malo pre sam došla kući. Prošetala sam po kiši. Bilo je sjajno. Ne u onom romantičnom smislu, nego u nekom lepom životnom. 

Grad je bio prazan, a ja sam šetkala i razgledala. Mnogo toga nisam nikada primetila na ulicama kojima hodam svaki dan. Neka sasvim nova atmosfera.

Čudno je to kada se čovek sprema na neku veliku promenu. Doza uzbuđenja i straha i pomešana osećanja. Oči velike, samo trepću, a mozak pokušava da memoriše što više. I u svom tom haosu osećanja, neka luda sreća i keeez najveći na svetu.

Ljudi me zagledaju na ulici, pa im nije jasno. Valjda je neobično kada se neko kezi i smeška, eto tako iz čista mira. Pitaju se šta mutim i smeram. A ja sreeećna, tamo negde u mislima i daleko i blizu. Svašta vrtim i prevrćem. I sve to u ponoć, nekog četvrtka, nekog proleća u Beogradu.

Be o gra du. Danas mi je palo na pamet da bi grad mogao da se zove i Zelenograd. 

Neobično zelen grad. A možda samo nisam do sada primećivala svo to drveće, travicu i lale kod Skupštine.

Lepo je. Baš jeste :)

Opet pričam malo ne povezano

Noću ne spavam mirno jer mi mravci trčkaraju po telu. To je samo osećaj, naravno.

Danju skitam i još više skitam. Usput zažmurim i zadremam, ali noge me same nose.

Vrtim vrtim vrtim prebiram po glavi. Toliko planiram da sam zaboravila šta više planiram pa ću na kraju uraditi nešto što nije planirano :).

Primereno Neprimereno. Uredu u neredu. Lepo i dobro ili lepo i loše :) hehe smešna sam sama sebi.

Proleće je došlo nekako kasno ove godine. Danas sam se oduševila bojama na Kališu.

Neka ludačka zelena kakvu još nikada nisam videla.

Pomislila sam da takva zelena postoji samo na kompu i odmah sam znala koja je to CMYK nijansa u fotošopu. Malo ludo jeste da. Dosadni kompjuter mi je preko potreban ovih dana.

Razmišljam kako bi svi moji planovi bili (mnogo više) komplikovani da nemam kompjuter ili Internet.

Onda bih sela na pod i otvorila papirnu mapu sveta. Brojala bih lenjirom razdaljinu i lupom gledala detalje. Sve bi bilo mnogo misterijoznije nego što je sada...

Inače, u poslednje veme me daydreams ili dnevni snovi me jako drmaju. Više nego inače. Nekada se pitam kako sam došla od tačke A do tačke B i kuda sam išla kada se uopšte ne sećam.

Legla sam... vreme je za spavanjac. Već pričam ne povezano.. Sutra me čeka još puno planiranja i sanjarenja. Jupi Ju piju u pi.

ZZZzZZzzzZ LakuNoć narode.

Vetar Sunce Kafa

Danas nam dolazi oblak sa Islanda. Kakav šit..

Mrzim vremenske nepogode i kataklizmičke situacija. Ne podnosim smak sveta.

Nadam se da neće biti ništa dramatično. Danas je baš super dan. Sunce i toplota. Iva, Nina i ja na Kališu. Slave se Dani Beograda. Puno boja i oblika. Magično. Kafa za poneti i duga šetnja.

Evo jedne lepe pesme. Mobi je car. Megacar.

"There's a whispering wind I feel it inside..."

Knjiga Samuraja petkom uveče

Današnji citat iz Knjige Samuraja je baš dobar.

Kao i uvek do sada, vredna lekcija u pravom trenutku.

Da sada ne bih kopipejstovala tekst, interpretiraću ga, malo slobodnije :)

"Draga Samurajko hrabra, lajf iz a bič (kučka), ali može biti i biiiič (plaža).

Da bi imala biiič u što skorije vreme, skockaj svoj kimono i samurajske štikle, namaži se samurajskim bojama po licu i otiđi među svet, među druge samuraje. Na tom putu neka te slede drugarice Samurajke. Najbolje da to budu Ana, Jovana i Marina. Krenite put grada i ne osvrćite se, samo idite i obiđite što više mesta. U svakom popijte po jedan čarobni napitak. Negde pred sam kraj samurajskog dana, sve će se činiti mutno i maglovito, ali srce - srce će biti na mestu. Učini tako Samurajko Ana. I neka te sreća prati".

Nema druge nego da poslušam starog mudraca...

I neka me sreća prati :)

Stara dobra Kineska :)

	"The person who says it cannot be done should not interrupt the person doing it."

Život je ono sto ti se desi kada se najmanje nadaš

April

Nekada je lako i sve ide

Nekada je teško i nedostižno

Pa se brineš

Sekiraš i jedeš

Čudiš se

Kako to da neko nestane

Ili da nešto nestane

I kuda onda ode kada nestane

Ili ga možda samo ti ne vidiš više

A to ume da bude teško

I da peče po sred srca

I da štipa za oči i tera suze da cure

I nekako... nije ti jasno

Šta dalje da radiš

Kuda da pođeš i kako da tamo dođeš

Pitao bi nekoga ali ne znaš koga

Pa shvatiš da si ipak sam u tome 

I setiš se priče o odrastanju

Prepoznaš sebe u toj priči pa ti je smešno

Pa te muka uvati

Pomisliš "gde me baš sada snašlo to odrastanje"

Tako je lepo dok je lako

I tako je teško kada je teško i veliko i još veće od tebe

A ti treba da ga rešiš

To je kao kada dođe vreme da opraviš svoj život

Pa ne znaš odakle da kreneš

Jer svuda po malo škripi i zapinje

Dok jedno lepiš drugo ti se odlepi...

Ali znam da nije uvek tako

I nije život nešto što treba da je teško ili mučno

Verujem da nije

I da iza ugla čeka i vreba sreća neviđena

Kažu da se to desi kada se najmanje nadaš.

Evo, ja se sada naaajmanje nadam.

Trepćem, ne dišem, čekam kao strpljivo da počne

Da krene ta velika divna divota i da me strefi i ponese negde super.

Evo sada, baš sada se najmanje nadam...

Baaaaaaaajssssss

Muzika ♥ mog

Volim da maštam kako AIR piše pesme samo za mene. Svaaka mi je divna i potaman.

Ali David Bowie... on je prevazišao sve :) Ima jedna pesma, baš za mene napisana. Baš baš onako od reči do reči. Postaviću je uskoro ovde. Heh.. :) Radujem se!

Mrdati u mestu i u pokretu

Dok neko radi - ja raduckam.

Dok neko stoji - ja mrduckam.

Uvek mrduckam, zapravo nikada nikada ne stojim mirno. A ako se umirim na sekund ili dva, kosa počinje da mi se kovrdža i uvija. Svaki pramen na svoju stranu. Kao neki rogići. I zato nikada nisam mirna. Jednostavno ne mogu. Pa čak i ako me vidite da stojim (na prvi pogled) mirno i zamišljeno, ja zapravo skakućem, lebdim, lupkam nogama i pucketam prstima. Najčešće uz to pevušim i neku pesmu.

Ne može to svako da vidi. Mada i ne mora :)

Bakićeva ulica...

...već je zaspala...

:)

AIR

Pominjala sam u februaru da sam bila na koncertu grupe AIR.

Bio je koncert. Nisam pisala ništa o tome jer nisam znala kako da počnem i kako da opišem. Neke stvari se ne mogu opisati. A možda je tako i bolje. U glavi je slađe nego na papiru. Nekako stvarnije.

Nisam slušala AIR od tada. Danas evo prvi put.

Vrti mi se u glavi OVA pesma. Divne reči... Savršene.

Neko kaže da topljenje i rastapanje prolaze vremenom i deo su nekog životnog CV-ja.

Nadam se da mene nikada neće proći i da će moj životni CV biti uvek pun prepun divnih jakih osećanja baš kao i do sada.

Od početka pa do kraja šareno, veselo i puuuno raznovrsnih ukusa.

Želim da živim baš tako. Kao na rolerkosteru od čokomokolade. Brzo i slatko.

"Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene..." - Mika Antić

Zveri i zverkice. Ribozila je harala plažom...

Kuvam kaficu i palim cigar.

Kuliram zamišljena.

Tata me je trgao iz maštarija

"Da li si čula da su u Australiji pronašli novu vrstu ribe koja se zove RIBOZILA?"

"Kakva ribozila? Šta je sada to, kao neka gozila ali riba?!"

"Pa da, živi u moru i jede sve živo što joj se nađe na putu. A može i da izađe na kopno, da se popne na drvo...i ne znam šta još"

"Ma zeeezaš me...Zezaš me, jel tako?"

"Neee, ozbiljno ti kažem, bilo je na teveu"

"Aha...uzžas.da...užas. Takve su bile ribe pre našeg vremena..One neke praribe..Nego, da li ih ima samo u Australiji? Jel su rekli nešto za Dubai? Valjda ih nema tamo..."

"Ma kakav Dubai, samo u Australiji".

Razmišljam o ribi koja jede sve pred sobom, penje se uz drvo, pa i tamo oplevi šta stigne.

Uopšte mi se ne dopada ta nova ili stara vrsta. 

I dalje nisam sasvim sigurna da li me tata zeza ili ne. Moguće da je fora u pitanju jer mene inače u kući zovu Mozila. To je zato što režim kao Gozila a već me zovu Mungos, pa onda valjda u kombinaciji MOZILA.

Nadam se da ta ribozila ne postoji zapravo i da se neće nastaniti u Dubaiju. Ne bih volela da me jednog dana dok leškarim na plaži, onako u prolazu smaže jedna takva zver na svom putu od mora do drveta. Sramota.. na vestima bi rekli kako je nova vrsta Ribozila napala na Džumeira plaži i kako je, na žalost, jedan naš iz Srbije - smazan. Pupupu dalekobilo.

Stvarno ja

Obično je aparat ili mobilni u mojim rukama i ja škljockam i fotkam sve oko sebe kao Japanac u Parizu, na primer.

Reeetko kada se desi da me neko uhvati ne spremnu tojest da nisam napravila moju standardnu pozu za slikanje. Samo iz ovog ugla, sa desne strane jer mi je ta lepsa, osmeh da blesne, oči velike, srećna faca kao da sam se baš najela najlepših karamelica i KLIK ja sam uvek ista.

Pre neki dan me Pofi ufotkao. Bili smo kod njih i ja sam nešto blebletala standardno zavaljena u lejzi beg. Mislim da smo po običaju jeli kokice i na primer pili pivce :).

Hop zviz KLIK i eto mene kakve sam zapravo.

Faca normalna, oči polu otvorene (ne onako magično OTVORENE kao kada poziram), opusteno lice, sve nekako normalno. To sam ja. Oduševila me fotka. Ne znam ni ja zašto. Verovatno zato što je prirodna i spontana, iskrena. Kada je pogledam tačno znam kako sam se osećala i šta sam pričala u trenutku. To je to. Eto mene brbljam u zanosu. Pomalo čuvkava, po malo zarumenela od pivca i po malo nadrndana jer sam takva generalno ovih dana.

Vikend petkom

Slušam The Cure "A letter to Elise".

Danas je sajan dan.

Probudila sam se i otišla na Kališ.

Ponela sam knjigu o Japanu i sela u moju omiljenu Kalemegdansku kafanicu.

Pila sam topli nes i kokakolu. Čitala knjigu. Prava pravcata idila.

Napolju je bilo 20ak stepeni i sunce me je taman grejalo koliko treba.

Utonula sam u čitanje i maštarije. Nisam čula nikog oko sebe. Povremeno sam dizala pogled

sa knjige da osmotrim okolinu.

Sa terasice se video Brankov most, Novi Beograd, Zemun i rekla koju obožavam.

Zapravo sam sedela na ušću. Baš na mestu gde se Sava uliva u Dunav. 

Verovatno ta činjenica da živim na nekih 300 metara od ušća pomalo umanjuje važnost celom događaju. Jer, sve što nam je tu i dostupno opipljivo na žalost ima tendenciju da postane svakodnevno i ne tako zanimljivo. A zapravo je UŠĆE savršeno mesto i trudiću se da ga više ne uzimam zdravo za gotovo...

Knjiga koju sam čitala je lepa jer je o Japanu. Govori u kulturološkim razlikama i običajima. Avantnuristička je i autobiografska, a to je najčešće zanimljivo.

Međutim... ne dopada mi se kraj. Za spisateljicu je to izgleda bio srećan kraj knjige, ali za mene nije. Oduvek sam bila nepopravljivi optimista i verovala sam u ljubav i sve te nemoguće stvari koje zbog iste radimo. Ali ova ženetina, toliko hrabra kroz celu knjigu, na kraju ispada najveća kukavica i džumara. Povrh svega se poistovećuje sa Samuraima i njihovim časnim ponašanjem.. Bezveze je to. Jer samurai nisu sebični, a ona jeste. Ništa gore od samoživih sebičnjaka.

Ali dobro... opisi Japana su jako lepi i zbog toga je vredelo čitati.

U povratku mi je bubamara sletela na ruku. Jaoo kakva radost. Obožavam BUBAMARE. Zapravo su to jedine bubice od svih bubica bubskih koje volim.

Zaboravila sam šta sam htela još da napišem. Mislim da sam rekla manje više sve najvažnije detalje današneg dana. Uživaala sam i maštla sve u šesnaest.

Izgubila sam koncentraciju pa ću umesto zaključka staviti linkić za lepu pesmu koja mi danas posebno prija.

LINKIĆ